Republika Srbija je počela da se suočava sa problemom trgovine ljudima tokom devedesetih godina prošlog veka, kao i ostatak Evrope, ali trebalo je da prođe mnogo godina da se ovaj problem u Srbiji prepozna i da se započne sa izgradnjom zakonskog i institucionalnog sistema koji će odgovoriti na njegove različite aspekte, pre svega u oblasti krivičnog gonjenja počinilaca i zaštite žrtava.
Trgovina ljudima u Srbiji je krivično delo od 2003. godine. Danas je ovo delo regulisano članom 388 Krivičnog zakonika Srbije, uz zaprećenu kaznu od tri do 12 godina zatvora za osnovni oblik dela, tj. minimum 5 godina zatvora ako je delo počinjeno prema maloletnom licu. Žrtve trgovine ljudima koje su identifikovane u Srbiji su u najvećem procentu domaće državljanke i državljani (2015 – 92,5%), koji se eksploatišu pre svega interno, na teritoriji Srbije (2015 – 67,5%); žrtve koje su državljani Srbije, a koje su eksploatisane u stranim zemljama identifikuju se u manjem broju (2015 – 32,43%). Veliki procenat identifikovanih žrtava trgovine ljudima su deca (visokih 60% u 2015). Kada govorimo o vrsti eksploatacije, žrtve su najčešće izložene nekoj vrsti seksualne eksploatacije (2015 – 55%). U manjem procentu su prisutni gotovo svi oblici eksploatacije koji su u međunarodnim dokumentima i domaćem pravu prepoznati kao moguća svrha trgovine ljudima (radna eksploatacija, prinudna prošnja, prinuda na vršenje krivičnih dela, prinudni brak), ali postoji zabrinutost u vezi sa kapacitetima nadležnih organa da ih i prepoznaju i procesuiraju. To pokazuje i primer iz 2014. godine, koja je po strukturi identifikovanih žrtava specifična, jer su oko 80% žrtava bili muškarci radno eksploatisani na gradilištima u Ruskoj Federaciji, a sudski epilog se još ne naslućuje. Ako izuzmemo 2014. godinu, većina identifikovanih žrtava su žene i devojčice (2015 – 80%) .
Do 2014. godine, u Srbiji je bilo identifikovano u proseku oko 90-100 žrtava trgovine ljudima godišnje, dok je 2015. godine zabeležen drastičan pad i na nivou podnetih krivičnih prijava (za 12%) i identifikovanih žrtava (za 68%). To je posledica više faktora, uključujući i činjenicu da su istrage slučajeva trgovine ljudima u nadležnosti Uprave granične policije, što ne odgovara postojećim trendovima u trgovini ljudima u Srbiji, tako da policijski službenici pre svega iz Uprave kriminalističke policije koji su u poziciji da dođu u kontakt sa žrtvama nisu obučeni da ih prepoznaju. Zbog toga mnoge žrtve ostaju neprepoznate, a nisu retki slučajevi da osobe koje objektivno imaju uslova da budu identifikovane kao žrtve zapravo budu procesuirane i kažnjene za krivična dela počinjena pod prinudom. Osim toga, Uprava granične policije je nadležna i za istraživanje slučajeva krijumčarenja ljudi, što im, u kontekstu trenutne izbegličke krize, ne ostavlja mnogo resursa za istrage u trgovini ljudima. Zabrinjava i činjenica da se problem trgoivne ljudima u Srbiji ne prepoznaje kao problem organizovanog kriminala i da se ovi predmeti retko nađu pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal.
Za konačnu identifikaciju žrtava trgovine ljudima i dodeljivanje statusa žrtve zadužen je Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima, državna služba u okivru Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Ovaj Centar, koji postoji od jula 2012. godine, deluje reaktivno po prijavama policije, nevladinih organizacija i drugih aktera koji vrše primarnu identifikaciju žrtava, i osim identifikacije, zadužen je i za koordinaciju pomoći žrtvama. U Srbiji status žrtve i pripadajuća prava nisu uslovljeni podizanjem krivične prijave od strane policije ili ishodom eventualnog sudskog postupka, već se žrtve tretiraju kao osobe sa određenim socijalnim potrebama u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, što omogućava da veći broj žrtava ima pristup pomoći. S druge strane, tretirajući ih kao i ostale građane u stanju socijalne potrebe, Republika Srbija ne razvija specijalizovane programe pomoći koje odgovaraju potrebama žrtava, pre svega kada se radi o hitnim potrebama, nego nastoji da te potrebe zadovolji opštim uslugama koje postoje u okviru sistema socijalne zaštite, što je neadekvatno i ne doprinosi njihovom oporavku. Od osnivanja Centra postoji tendencija da se organizacije civilnog društva koje 10-15 godina rade na pružanju pomoći žrtvama trgovine ljudima marginalizuju i da se njihovi kapaciteti i ekspertiza ne koriste (Npr. od 40 žrtava identifikovanih 2015. godine tri su upućene na ASTRU, tj. samo jedna od 125 žrtava identifikovanih 2014. godine).
Rezultati ASTRINE analize presuda za krivično delo trgovine ljudima donetih 2015. godine pokazuju da je prosečna dužina postupka (od trenutka podizanja optužnice do donošenja prvostepene presude) u proseku 2 godine i 4 meseca, što je za šest meseci duže nego godinu dana ranije. Od svih postupaka okončanih 2015. godine, 32% je trajalo duže od tri godine. Takođe, beleži se permanentan pad u procentu osuđujućih presuda: 2015 – 48%, 2014 – 59%, 2013 – 79%. Prosečna kazna za osuđene trgovce iznosila je 4,5 godina, što je povećanje u odnosu na 2014. godinu. Najniža dosuđena kazna je 2 godine (postupak koji je započeo pre izmena i dopuna Krivičnog zakonika iz 2009. godine, kada je za trgovinu ljudima bilo moguće dosuditi kaznu ispod zakonskog minimuma), dok je najviša bila osam godina zatvora. Dosuđene kazne za trgovinu ljudima su se uvek u proseku kretale oko zakonskog minimuma, a ono što zabrinjava je smanjenje procenta kazni dužih od pet godina koje se beleži u poslednjih nekoliko godina (2015 – 11%, 2014 – 14%, 2013 – 27%). Sa stanovišta zaštite žrtava, krivični postupci predugo traju, ročišta se često otkazuju, a pošto je iskaz žrtve i dalje osnovni način dokazivanja dela, od nje se očekuje da se redovno pojavljuje pod pretnjom novčane kazne ako se ne odazove, da se suočava sa trgovcima i godinama kasnije proživljava traumu kroz koju je prošla, što drastično usporava oporavak. Status posebno osetljivog svedoka iz Zakonika o krivičnom postupku se ne primenjuje u dovoljnoj meri, a često i kada sud taj status dodeli, to ne menja značajno položaj i zaštićenost žrtve, nego postoji samo formalno, često i zato što sudovi nemaju tehničke mogućnosti da obezbede zaštitu koju zakon omogućava.
Jedna od najslabijih karika u zaštiti prava žrtava je i pristup pravu na kompenzaciju, tj. naknadu štete. Iako krivično zakonodavstvo daje mogućnost da se o imovinskopravnom zahtevu žrtve odlučuje u krivinčnom postupku, u praksi sudovi uvek žrtvu upućuju da ovo pravo ostvari u parnici, koja predugo traje, zahteva znatna novčana sredstva koja žrtve nemaju i ne omogućava mere zaštite koje postoje u krivičnom postupku. Osim toga, i u slučaju da se presuda donese u korist žrtve, neizvesno je da li će doći do njenog izvršenja, jer trgovci retko imaju imovinu koja se vodi na njihovo ime, a sistem izvršenja u Republici Srbiji je nefunkcionalan. Zbog toga, uprkos međunarodnim obavezama koje je naša zemlja pruzela u ovoj oblasti – a pristup kompenzaciji je jedno od osnovnih prava žrtava, za 13 godina koliko je trgovina ljudima u Srbiji krivično delo, samo jedna žrtva je uspela da dobije naknadu nematerijalne štete, i to posle sedam godina krivičnog i parničnog postupka, što ne bi bilo moguće da nije imala podršku organizacije civilnog društva.
Proces identifikacije žrtava trgovine ljudima među poplulacijom izbeglica bi trebalo unaprediti, s obzirom na činjenicu da je tokom 2015. godine idetifikovana samo jedna žrtva trgovine ljudima među ovom populacijom. Problem kod identifikacije mogućih žrtava trgovine ljudima među izbeglicama se ogleda između ostalog u tome što se većina njih zadržava vrlo kratko u Srbiji. Jasno da je u ovakvim okolnostima gotovo nemoguće bilo izvršiti adekvatnu procenu i sprovesti proces identifikacije do kraja. Dodatno predstavlja problem i to što u tako kratkom vremenskom periodu i kratkom kontaktu koji se ostavaruje sa izbeglicama prilikom registracija, ako se izuzmu slučajevi kada su osobe zbog određenih povreda ili drugih razloga bile primorane da se zadrže duže u Srbiji, ne postoje vidljivi indikatori koji bi ukazivali na trgovinu ljudima, ne postoje prethodne informacije o osobama za koje postoji sumnja da jesu u lancu trgovine ljudima, kao ni mogućnost provere njihovog budućeg kretanja. S druge strane, izostaje i motivacija izbeglica da se „samoidentifikuju“ i prijave eventualno zlostavljanje/eksploataciju, što je razumljivo imajući u vidu da im je cilj odlazak u zemlje EU, a ne dodatno zadržavanje u Srbiji. Posebno treba naglasiti i postojanje nepoverenja u insititucije i organizacije u stranoj zemlji, što su sve potpuno razumljivi faktori koji samo dodatno otežavaju identifikaciju izbeglica.
Od suštinske je važnosti da naša zemlja unapredi svoje kapacitete za prihvat i integraciju izbeglica kako bi od zemlje tranzita postala i zemlja odredišta za znatno veći broj osoba kojima je potrebna međunarodna zaštita, nego što je to slučaj u ovom trenutku. Čak i kad bi se prihvatilo tumačenje da je urgentno zbrinjavanje na nivou zadovoljavanja osnovnih egzistencijalnih potreba i psihosocijalne podrške u nekom kratkoročnom obliku jedino što se izbeglicama u pokretu može pružiti, ostaje činjenica da Srbija isljučivo sebe vidi kao državu tranzita, tako da nema ni sistem ni programe reintegracije za slučaj da neko od izbeglica izrazi želju da ovde ostane ili za slučaj masovnijeg vraćanja izbeglica iz EU. Zakon o azilu predviđa mere integracije (mada ih ne propisuje), ali ovaj zakon suštinski nije donet da bi regulisao oblast azila, već je bio uslov za viznu liberalizaciju.
Trgovina ljudima se u procesu pridruživanja Evropskoj Uniji prvenstveno nalazi u Poglavlju 24 – Pravda, sloboda i bezbednost, u delu koji se odnosi na organizovani kriminal. Međutim, veoma je važno da postoji usaglašenost Akcionih planova za Poglavlje 24 i Poglavlje 23 – Pravosuđe i osnovna prava, pogotovo kada je u pitanju zaštita prava žrtava koje su preživele neki od oblika eksploatacije, što bi trebalo da se nalazi u u delu o osnovnim ljudskim pravima i da se tretira kao najgrublje kršenje osnovnih ljudskih prava (što je deo Poglavlja 23).
U oblasti suzbijanja trgovine ljudima, polazna aktivnost Akcionog plana za Poglavlje 24 je usvajanje Strategije i Akcionog plana za prevenciju i suzbijanje trgovine ljudima i zaštitu žrtava. Ova dva dokumenta su formulisana još 2013. godine, ali, uz permanentno pomeranje roka na koji se odnose, do danas nisu usvojena. Postavlja se opravdano pitanje da li akcioni plan, razvijen za period 2014-2016. danas može da bude usvojen u tom obliku. Tokom tri godine koliko se čeka na usvajanje Strategije i AP, u oblasti suzbijanja trgovine ljudima je došlo do stagnacije, jer su koordinaciona tela koja su ranije postojala prestala da rade (npr. Republički tim za suzbijanje trgovine ljudima), nova – predviđena Strategijom – nisu osnovana, a posebno negativne posledice ima činjenica da se još čeka na formiranje kancelarije Nacionalnog koordinatora za trgovinu ljudima.
Pozitivna promena koja se očekuje realizacijom AP za Poglavlje 24 je najavljena reorganizacija policije u smislu unapređenja organizacionoh kapaciteta Kriminalističke policije kroz specijalizaciju za istrage u oblasti trgovine ljudima. To bi moglo značajno da doprinese boljoj identifikaciji žrtava svih oblika eksploatacije, a posebno neseksualnih oblika eksploatacije.
U sklopu Akcionog plana za Poglavlje 24 predviđeno je osnivanje kancelarije nacionalnog izvestioca za trgovinu ljudima u našoj zemlji, što treba da donese objektivni monitoring nad nacionalnim mehanizmom za borbu protiv trgovine ljudima. Međutim, nije precizirano kako i gde će se uspostaviti ovo telo, s obzirom na to da je suština ovog tela da prati i evaluira rad svih aktera u borbi protiv trgovine ljudima, kao i da sprovodi istraživanja, analitiku i predlaže različite mere u cilju boljeg funkcionisanja nacionalnog mehanizma upućivanje. Da bi se ova uloga ostvarila, neophodno je da kancelarija nacionalnog izvestioca bude formirana kao nezavisno telo.
Saradnja organizacija civilnog društva i vladinih institucija često zavisi od političke volje i neretko je samo deklarativna. Tako se, umesto bavljenja sadržinom navedenih problema, uvode nove procedure koje zahtevaju i veliki broj akreditacija i licenciranja, što samo po sebi ne bi bilo sporno da forma ne uzima primat nad sadržinom i kvalitetom. Ukoliko se osvrnemo na Akcioni plan za Poglavlje 24, može se reći da je država prepoznala ulogu nevladinih organizacija do sada, ali ne i saradnju sa njima u budućnosti. S obzirom na resurse i ekspertizu koju organizacije civilnog društva imaju u ovoj oblasti, a koja je neupitna i prepoznata i van granica naše zemlje, dalja marginalizacija OCD će svakako usporiti suštinsko postizanje ciljeva postavljenih u ovoj oblasti u AP za poglavlje 24.
U narednih nekoliko godina se ne očekuje značajnija promena trendova u trgovini ljudima ni kad se radi o žrtvama, ni kad se radi o vrstama eksploatacije kojoj su izložene. Suzbijanje trgovine ljudima je u velikoj meri pitanje političke volje i u tom smislu, aktivnosti predviđene u AP za Poglavlje 24 mogu da donesu pozitivnu promenu. Međutim, uvek treba imati u vidu da je do sada prepreka za uspešnije suzbijanje trgovine ljudima u mnogo manjoj meri bilo nepostojanje zakonskog, institucionalnog i policy okvira, već njihovo neprimenjivanje u praksi.
Sta mozemo da ocekujemo u oblasti borbe protiv trgovine ljudima