Da li i na koji način treba uključiti preživele u aktivnosti borbe protiv trgovine ljudima, šta je survivor-lead pristup, šta su njegove prednosti, a šta mane – ovo su samo neka od pitanja koja su Slobodanka Dekić i Isidora Jarić obradile u publikaciji „(Zlo)Upotreba iskustava žrtava trgovine ljudima u zagovaračkim procesima“ koja je ove nedelje predstavljena u prostorijama Belgrade Art Hotela u organizaciji ASTRE. Autorke su u saradnji sa terapeutkinjom Biljanom Slavković približile kako neko ko se danas smatra preživelim, a bio/la je žrtva može doživeti uključivanje u aktivnosti protiv trgovine ljudima kao i da li to dovodi do retraumatizacije. Realizaciju ovog projekta podržale su Ambasada Velike Britanije i švedska fondacija Kvinna till Kvinna.
„Ono što je nama bio cilj kroz ovu publikaciju je da predstavimo survivor-lead pristup na nekom opštem nivou, da probamo da sagledamo i neke pozitivne, ali i negativne strane, i neke izazove u njegovoj primeni, ali i da se posebno osvrnemo na to koliko je uopšte jedan takav pristup moguć u kontekstu u kome mi radimo, a to je Srbija sa svim svojim nedostacima kada je u pitanju borba protiv trgovine ljudima“, rekla je jedna od autorki i doktorantkinja na odseku za sociologiju na Filozofskom fakultetu Slobodanka Dekić.
Ona je pojasnila da ovaj pristup podrazumeva pre svega osobe koje su preživele trgovinu ljudima, ali one „koje su zaista obradile svoje traumatsko iskustvo, koje nisu više u statusu žrtve, već su preživele“.
„One se aktivno uključuju u rad nevladinih organizacija koje se bave trgovinom ljudima, ili vode svoje organizacije koje se bave ovim pitanjem, ili se tako uključuju u neke druge organe, institucije na nacionalnom nivou koje se bave prevencijom i borbom protiv trgovine ljudima. Kad kažemo uključuje – to može da znači ili rad u nekim preventivnim aktivnostima, poput radionica, treninga, podizanja svesti, mentorstvo, rad sa drugim žrtvama trgovine ili zagovaranje zakona strategije akcionih planova“, objašnjava Slobodanka Dekić.
Ona je istakla da u dosadašnjoj literaturi koja obrađuje ovaj pristup postoji nekoliko prednosti koje se ponavaljaju, a koja podrazumeva destigmatizaciju i poboljšanje politika.
„Prvo je to što njihovo aktivno uključivanje može da smanji društvenu stigmu koja i danas, čini mi se, postoji oko ljudi koji imaju ovo traumatsko iskustvo, može pružiti neku dozu samopouzdanja jer su prevazišle traume, govore o tome. Druga stvar koja se navodi kao prednost je poboljšanje politika i strategija borbe protiv trgovine ljudima, gde se u principu navodi da zapravo osoba koja je imala lično iskustvo i koja je prošla kroz ceo taj pakao zapravo može da da mnogo kvalitetnije, dublje uvide u čitav problem koji onda mogu kasnije da se prevedu, da tako kažem, na taj zakonodavni nivo, odnosno, političke strategije“, istakla je Slobodanka Dekić.
Dodala je da ovaj pristup može da doprinese poboljšanju programa rehabilitacije i integracije drugih žrtava, ali, ističe i da je važan aspekt i ostvarivanje finansijske nezavisnosti i stabilnosti.
„Ono što se navodi kao neki aksiom u dostupnoj literaturi o ovom pristupu jeste da svi preživeli koji se aktivno uključuju moraju biti finansijski nezavisni, moraju postojati nadoknade I one treba da budu plaćene za to što rade. I konačno, jedna od prednosti jeste i pitanje poverenja u institucije i organizacije koje rade na terenu, koje su uključene u borbu protiv trgovine ljudima, gde se zapravo često kroz literaturu provlači upravo ta kritika dosadašnjeg pristupa, a koja nadmašuje postojeću manipulaciju u smislu potreba žrtava od strane i institucija i organizacija da se žrtve često koriste, da dele svoje iskustva, da se izlažu u javnosti bez ikakve naknade“, objasnila je Slobodanka Dekić.
Cilj publikacije „(Zlo)Upotreba iskustava žrtava trgovine ljudima u zagovaračkim procesima“, kako kaže jedna od autorki, je da se ovaj pristup kritički sagleda.
„Pitanje koje se prosto nameće i na koje do sada bar ne postoji odgovor, jeste upravo to ko, kada i na koji način procenjuje da je žrtva postala preživela. Dakle, kada mi možemo da kažemo da je neko zaista obradio traume nasilja, eksploatacije i da je u stanju da u javnom prostoru zapravo govori o ovom problemu bez opasnosti od retraumatizacije i vraćanja onoga što je proživljeno“ rekla je ona.
Isidora Jarić: Najbitnije pitanje je kada žrtva može da učestvuje u aktivnostima borbe protiv trgovine ljudima, bez retraumatizacije
Ko-autorka publikacije i redovna profesorka na Odeljenju za sociologiju na Filozofskom fakultetu Isidora Jarić nadovezala se na ključnu problematiku ovog rada – ko može da kaže kada je žrtva postala preživela.
„Neki smatraju da onaj ko procenjuje, svakako mora biti neko ko je kompetentan i ko ima iskustvo, ko je psiholog ili psihijatar. Neki govore o tome da bi bilo neophodno uključiti eksperte za traumu koji bi mogli to da procene, neki se pozivaju na te smernice ODIHR-a koje govore o pet godina distance u odnosu na teško iskustvo trgovine ljudima. Međutim, znajući da je da je to iskustvo jedno duboko lično i traumatsko iskustvo i duboko povređujuće, znamo i da je put izlaska iz traume veoma individualan. Tako da niko ne može predvideti da li će neka osoba za pet godina preći tu putanju ili će možda trebati 10 godina, ili će to možda učiniti za godinu dana“, objasnila je Isidora Jarić.
Ona dodaje da problem koji su prepoznale baveći se survivor-lead pristupom jeste to što se svi dokumenti koji govore o tome baziraju na terminološkoj razlici između „žrtve“ i „preživele“, ali da to, kako kaže, ne može u potpunosti da obuhvati složenost iskustava kroz koje osobe prolaze.
„Mnogi od naših ispitanika svedoče o fragmentima sopstvenih iskustava na različitim konferencijama, svedočeći o retraumatizaciji preživelih. Zatim, mnogi svedoče o tome da, na primer, dnevnica osoba sa preživljenim iskustvom se razlikuju od dnevnica eksperata koji učestvuju na istim konferencijama, te to ukazuje da postoji određena asimetrija. Zatim, mnogi svedoče o neprepoznavanju različitih faza prevazilaženja traume, a same te faze prevazilaženja traume su direktno uslovljene unutrašnjim kapacitetima osoba sa preživljenim iskustvom“, rekla je Isidora Jarić.
Ona navodi da se iz svega ovoga može videti da se suštinski govori „o jednom nedovoljno regulisanom prostoru“, te da je potrebno učiniti dodatni napor da se taj prostor reguliše kako bi se umanjio rizik za one koji imaju proživljeno iskustvo, a koji, kako kaže, učestvuju u ovoj vrsti aktivnosti.
„Zaključak ovog našeg istraživanja jeste da se implementacija ovog survivor-lead pristupa odvija u okruženju u ovom trenutku koji nije u stanju da na adekvatan način moderira i isključi rizike kojima su osobe sa proživljenim iskustvom trgovine ljudima potencijalno izložene“, objasnila je autorka Isidora Jarić.
Biljana Slavković: Najveća stvar za žrtve je da su već preživele ono što im se dogodilo – već su u toj kategoriji
Psihoterapeutkinja i saradnica ASTRE Biljana Slavković kaže da primećuje da se pitanje traume kao i to ko je žrtva, a ko preživeli, kako kaže, neprestano vezuje za jezik i terminologiju što vidi kao svojevrsni problem.
„Zašto ovo vidim iz direktnog rada sa žrtvama kao problem? Prva stvar koju tražimo u terapijskom radu i u okviru bilo koje vrste psihološke podrške je – najveća stvar koja se već dogodila je da ste preživeli ono što vam se dogodilo, da ste preživeli traumu. Znači mi već smatramo u prvom susretu sa nekim ko je uspeo da ostane živ u okviru tako teške traume koja je zapravo kompleksna trauma, izjednačena sa strukturom u smislu da narušava sve nivoe funkcionisanja osobe – preživeti takvu vrstu traume već je veliki poduhvat“ dodaje Biljana Slavković. Navodi i da ima utisak da se razmatranjem termina „vraćamo na početak“.
„Pre 20-30 godina je bilo važno dokazati da žrtve uopšte postoje, a sada mi se čini da postoji pritisak, ne samo na organizacije koje rade sa žrtvama, nego na žrtve direktno, da imamo ogromna očekivanja od njih, da treba da procenjujemo koliko su se one oporavile i na bazi te procene možemo ili ne možemo da od njih dalje tražimo nešto ili očekujemo nešto. A očekujemo da zapravo one izađu i poprave ovaj svet u kojoj su one propatile, a nisu doprinele da sve bude tako“, dodala je Biljana Slavković.