„Došao sam u Srbiju pre tri meseca, došao sam preko kompanije ‘Agrovida’. Za njih radim tri meseca, ali nisu mi isplatili novac koji mi duguju. Kada smo se pobunili, vlasnik nam je rekao da će nam dati otkaz, a da će nam novac dati samo ako se vratimo u Egipat,“ kaže Ali.
I kako to u ovim pričama obično biva, Ali na put preko Mediterana nije krenuo za sopstveni ćef.
„Imam ženu i porodicu, petoro dece. Oni me zovu i traže da im pošaljem novac, a ja nemam novca da im pošaljem za hranu i piće, to je problem.“
Pomoćnicima zidara iz Egipta engleski nije na listi kvalifikacija, pa razgovor nastavljamo sa onima koji mogu da govore u njihovo ime.
Mirjana Mitić iz organizacije „Astra“ kaže da su im se dvojica Egipćana javili kao predstavnici grupe od 15 radnika.
„Oni dolaze preko agencije, potpisuju ugovor i kada pročitate taj ugovor on deluje vrlo u skladu sa tim zakonima koji su propisani. Ali ono što jeste problem je ono što ih zapravo čeka u Srbiji. A, šta ih čeka? Čeka ih to da rade prekovremeno, rade preko 10 sati dnevno, imaju jedan slobodan dan, nisu im omogućeni obroci kao što je u ugovoru pisano,“ objašnjava naša sagovornica.
Na drugom kraju grada, u kancelariji na Vračaru, ugostio je nas i vlasnik kompanije koja je radnike angažovala. Sve što su oni ispričali demantuje i dodaje – njih dvojica su ti koji su pravili probleme.
„Jedan od ta dva radnika se predstavio kao zidar, međutim mi smo u praksi videli da on ne zna da zida. Mi smo seli sa njim, dogovorili se, znači – hajde da pređemo na neko drugo radno mesto, jel’ možeš da radiš. On je rekao – to je skroz ok, prihvatam to. Međutim problemi su počeli da se dešavaju kada su oni počeli, jedno 15-16 dana stalno da kasne na posao. Svako jutro. I mi smo imali opomenu od naših partnera, plaćali smo kazne. I najveći problem je nastao kad su njih dvojica i još neki ljudi počeli da vrše nuždu, i malu i veliku nuždu, na samom gradilištu. Zato smo morali da platimo penale koji nisu mali,“ objašnjava vlasnik kompanije „Agrovida“ Veliša Stamatović svoju stranu priče.
Kompanija „Agrovida“ osnovana je u Somboru 2021 godine, registrovana kao delatnost u gajenju useva i zasada. Do 2024. iz Egipta su angažovali radnike za sezonske poslove u agraru, a tada osnivaju i ogranak Agrovida construction. Tokom godina angažovali su oko 700 Egipćana, a kaže Stamatović, tek je desetak onih koji su navodno pravili probleme i tražili dodatne beneficije.
„Konkretno oni su tražili beneficije da im mi organizujemo prevoz od smeštaja do posla, iako je prevoz u Beogradu besplatan, i imaju 3-4 autobuske stanice od smeštaja do posla,“ kaže Stamatović.
Pokazuje nam i papire, ugovore o radu, kartice zdravstvenog osiguranja, pa i radne liste iz kojih se vidi da se radilo pet dana nedeljno, bez prekovremenih sati, a koje su parafirali sami radnici. Konačno pokazuje nam i izvode iz banke.
„Svaki dinar koji su zaradili – evo ovde imamo plate za mesec mart, pošto su oni došli krajem marta, isplaćena im je plata za mart… Onda mesec april, sve najnormalnije zarade kako je ugovorom definisano, tako su zarade primljene. A, evo, pokazujemo i za maj mesec, isto tako. Ovo su bankarski izvodi, to se sve lako može proveriti, ovaj bankarski dokument ne može da se krivotvori,“ objašnjava.
Ovo je dokument koji u kancelariji Agrovide nismo videli, a do kog smo naknadno došli. Napisan samo na arapskom jeziku i potpisan, tvrde radnici, još u kancelariji u Egiptu. Tek uvidimo u prevod shvatamo da je reč o aneksu ugovora, koji sadrži sporne odredbe – poput one da radnik ima prava na samo četiri dana odmora mesečno, da ti dani odmora zavise od vremenskih uslova, pa i da se danom odmora smatra odlazak kod lekara. Čitav jedan odeljak govori o kaznama za loš učinak i nepoštovanje pravila, a jedan segment reguliše i ponašanje radnika na autobuskom stajalištu – između ostalog to da se mora stajati uredno, bez „gužvanja“ i sedenja na trotoaru.
Stručnjak za radno pravo Mario Reljanović kaže da na 7-8 strana teksta stoji barem bar 20 nezakonitosti.
„U tom aneksu stoji da imaju samo četiri slobodna dana u toku meseca. Dakle, vrlo je jasno matematički da jedno sa drugim ne ide, ako imaju klasično osmočasovno radno vreme, da to jednostavno ne može da se izvede na takav način, odnosno da se podrzumeva da će oni raditi bar šest dana u nedelji,“ objašnjava pravnik.
U naknadnom odgovoru iz kompanije „Agrovida“ uveravaju da aneks ugovora sa njima nema nikakve veze, te ponavljaju da su radnici ti koji su kasnili i neopravdano izostajali sa posla, a da će sav prekovremeni rad biti isplaćen preko bankovnog računa. Sa druge strane su radnici i njihova reč – da su radili po 6 dana nedeljno, da su radili 10, pa i 12 sati dnevno, a da im je keš obećan „na ruke“.
Redakcija N1 je imala uvid u audio zapise razgovora sa agentima agencije i SMS poruke, koje potvrđuju njihove reči.
„Imamo na desetine, mogu slobodno da kažem i na stotine svedočanstava da poslodavac zapravo vodi evidenciju koja je u skladu sa zakonom, a da onaj prekovremeni rad koji se radi preko zakonskog minimuma, dakle preko osam sati dnevno, se jednostavno nigde ne evidentira. Ono što je specifično za strane radnike je da su oni jednostavno ranjivi. Dakle ne poznaju ni jezik, ni pravni sistem, kulturu, ne znaju običaje, ne znaju poslovne običaje, ne znaju kome da se obrate i zbog toga su mnogo podložniiji toj vrsti radne eksploatacije,“ kaže Mario Reljanović.
Upravo zbog toga agencija Astra obratila se na više adresa.
„Upućujemo dopis, zvaničnu prijavu na sumnju na radnu eksploataciju Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima kao formalnu instituciju koja se bavi identifikacijom žrtava trgovine ljudima, upućujemo tržišnoj inspekciji, radnoj inspekciji, zatim ambasadi Egipta,“ kaže Marijana Mitić.
Na pitanje Stamatoviću da li su ih kontaktirale pomenute institucije, on odgovara da nisu.
„Nisu me kontaktirale, kontaktirala me je ambasada, koja je tražila hitan sastanak. Mi smo dostavili njima dokumentaciju, koja je vrlo transparentna čista, u svakom dokumentu postoji potpis radnika, za svaki dokument koji imamo izdat,“ kaže vlasnik Agrovida.
Ambasada se odazvala i na upit N1:
„Obaveštavamo vas da je Ambasada već preduzela hitne mere u vezi sa gorepomenutim pitanjem i održala zvaničan sastanak sa egipatskim radnicima…Takođe, Ambasada je zvanično stupila u kontakt sa kompanijom ‘Agrovida’ kako bi dobila dodatna pojašnjenja u vezi sa ovim pitanjem, i zatražila je zvaničan odgovor u vezi sa eventualnim i navodnim kršenjima propisa, ukoliko ih ima, kao i da se odmah pristupi rešavanju ovog problema,“ stoji u dopisu.
I to je bio jedini odgovor koji smo dobili, a obratili smo se i na sve nadležne državne adrese.
Marijana Mitić iz „Astre“ smatra da su egipatski radnici grupacija ljudi kojima se u Srbiji niko ne bavi.
„Samo te nereagovanje institucija, pravovremeno reagovanje institucija nama govori da ovo pitanje nije u fokusu i da ova zemlja zaista ide stopama da se na neki način legalizuje radna eksploatacija što smatram da naravno ne sme nikome da bude cilj.“
„I onda dolazimo do pitanja, do toga da li institucije i organizacije koje bi trebalo da se bave radnim pravima, imaju način da odgovore. Ili ako nemaju, to znači da će ovo biti normalizovano. To znači da će ovo postati za par godina normalnost bilo koga ko bude radio u Srbiji,“ kaže Tara Rukeci Milivojević iz Zrenjaninskog socijalnog foruma.
A već je postalo uobičajeno da su oni svuda oko nas – možda kao vozači na liniji kojom idete na posao, kao dostavljači ili radnici u restoranu. Sve više ih je i na gradilištima, pa i na onom od najvećeg nacionalnog interesa.
„Mislim da je više bilo pitanje toga posle koliko vremena će postati normalno da prolazimo pored gradilišta, gde vidimo da su neki strani državljani i da se ne zapitamo da li ti ljudi imaju hranu, da li dobijaju platu, da li su dobili uslove kakve zaslužuje jedno ljudsko biće za život i rad,“ kaže Rukeci Milivojević.
Astra, kao organizacija koja se decenijama bavi borbom protiv trgovine ljudima, prema Marijaninim rečima, od početka godine ima mnogo veći broj prijava sumnje na radnu eksploataciju, što rada eksploatacija na građevini, kada su u pitanju muškarci, a takođe i radna eksploatacija žena na poslovima u domaćinstvima.
Zvanični podaci Nacionalne slube za zapošlljavanje do 2023. godine pokazuju trend rasta broja stranaca u Srbiji: od nešto više od 6000 radno angažovanih, za osam godina stiglo se do više od 50.000 radniih dozvola izdatih u 2023, što je bio skok od skoro 70 odsto u odnosu na 2022. godinu. A sumnja se da je broj mnogo veći.
„To ne može ni jedna institucija da vam kaže, prosto takvih podataka nemamo, mi pratimo neke parametre, pratimo koliko stranaca uđe u zemlju, pratimo koliko stranaca dobije vizu d, ili koliko dobije jedinstvenu boravišnu i radnu dozvolu, ali kada uporedite te podatke oni se ne slažu i ne možete nikakve konkretne informacije da dobijete,“ kaže Mitićeva.
I bez precizne statistike, neke stvari vidimo i golim okom.
Rukeci Milivojević smatra da ovo nije ništa očekivano „na periferiji kapitalizma“, te da se to dešava i širom sveta.
„Kao što naši radnici pristaju da odlaze u Nemačku i tamo pristaju da rade za manje novca nego što nemački radnik traži za svoj rad, tako isto svi ovi ljudi su došli ovde da bi zaradili. Ako mi uzmemo da je ovim ljudima ponuđena 57.000 dinara plata, ako je to puno za njihve uslove oni će to prihvatiti,“ zaključuje Rukeci Milivojević.
I baš taj iznos mesečne zarade bio je mamac da iz Egipta u Srbiju dođu Muhamed i Ali sa početka ove priče. O njihovoj sudbini sada odlučuje policija, kojoj ih je poslodavac prijavio, ali i sve institucije kojima se obratila Astra. Sudbine mnogih drugih koji prolaze mimo nas ostaju nevidljive.