Analiza pravosudne prakse za 2017. godinu
Izveštavanje o položaju žrtava trgovine ljudima u sudskom postupku kroz analizu pravosudne prakse za 2017. godinu predstavlja nastavak aktivnosti Udruženja ASTRA – Akcija protiv trgovine ljudima u ovoj oblasti koja se sprovodi od 2011. godine. Godišnja analiza pravosudne prakse u Srbiji ima za cilj kontinuirani monitoring poštovanja prava žrtava trgovine ljudima u sudskim postupcima, kako bi se unapredio njihov položaj i istovremeno ocenili rezultati dosadašnjih zakonodavnih i institucionalnih reformi. Položaj i poštovanje prava žrtava trgovine ljudima u sudskom postupku značajni su ne samo sa aspekta svakog pojedinačnog slučaja i položaja žrtava uopšte, već i kao pokazatelj stepena poštovanja ljudskih prava, usklađenosti nacionalnog pravnog okvira sa preuzetim međunarodnim obavezama i spremnosti države da zakonski okvir efikasno implementira i tako se na odgovarajući način bori protiv trgovine ljudima.
Zaštita privatnosti žrtve, pravovremeno informisanje i savetovanje, bezbednost žrtve i poštovanje njenog dostojanstva posebno prilikom saslušanja pred organima postupka, pravo na kompenzaciju žrtve, kao i odgovarajuća kaznena politika moraju biti prioritet u sistemu sudske zaštite te stoga, kao i prethodnih godina, analiza pravosudne prakse za 2017. godinu zadržava strukturu koja prati navedene segmente prava žrtava.
Analizom je obuhvaćeno ukupno 15 sudskih odluka donetih u krivičnim postupcima tokom 2017. godine pred prvostepenim i drugostepenim sudovima.
Rezultati analize između ostalog ukazuju na sledeće:
– Prosečno trajanje postupka je 3 godine i 5 meseci; najduži postupak je trajao 9 godina i 5 meseci, a najkraći 6 meseci. U 50% slučajeva postupak je trajao do 1 godine, 17% postupaka je trajao od 1-3 godine, dok je 33% postupaka trajalo duže od 3 godine. Procenat postupaka čije je trajanje do godinu dana uvećan u odnosu na prethodne godine
– Osuđujuća presuda doneta je u 73% slučajeva, što je znatno manje u odnosu na 2016. godinu kada je ovaj procenat iznosio 94% (uz napomenu da je prethodnih godina ovaj procenat bio znatno manji).
– Svim licima koja su oglašena krivim za krivično delo trgovina ljudima izrečena kazna zatvora u visini zakonom propisanog minimuma (zakonski minimum za osnovni oblik trtgovine ljudima je 3 godine, a ako je žrtva dete, 5 godina). Prosečna dužina kazne iznosi 3 godine i 5 meseci. Najviša pojedinačna kazna je 5 godina, dok je najniža 2 godine. Kazna u trajanju od 5 godina izrečena je u 38% slučajeva, od 3-5 godina u 25% slučajeva, dok je kazna ispod 3 godine izrečena u 37% slučajeva.
– Tokom suđenja pritvor je bio određen u 64% slučajeva. Najduže trajanje pritvora je iznosilo 270 dana, a najkraće 1 dan.
– Svi okrivljeni su državljani Republike Srbije, muškog pola.
– Sve žrtve su državljani/ke Republike Srbije, od kojih je 71% lica ženskog pola. Od ukupno 7 žrtava, 6 je maloletno (od kojih se u dva slučaja radi o maloletnim licima starim do 14 godina). U pogledu vrste eksploatacije, i dalje preovlađuje seksualna eksploatacija (prostitucija ili druga vrsta seksualne eksploatacije).
– Od 7 oštećenih lica 5 njih je odlukom u prvostepenom krivičnom postupku upućeno da imovinsko pravni zahtev ostvare u parničnom postupku.
– Samo u jednom slučaju (u pitanju je ponavljanje postupka) maloletna oštećena imala status posebno osetljivog svedoka koji joj je dodeljen još u prethodnom prvostepenom postupku. Ovaj podatak je alarmantan, imajući u vidu da je 85% žrtava bilo maloletno u vreme izvršenja dela. Izostanak statusa posebno osetljivog svedoka u skoro svim slučajevima (osim 1) teško se može objasniti, imajući u vidu da žrtve trgovine ljudima u većini slučajeva ispunjavaju uslove predviđene zakonom da im se ovaj status u postupku dodeli (uzrast, životno iskustvo, način života, pol, zdravstveno stanje, priroda, način ili posledice izvršenja krivičnog dela).
– Od 7 žrtava trgovine ljudima u prvostepenim postupcima, njih 6 je saslušavano jednom ili više puta tokom prvostepenog postupka na glavnom pretresu, pored saslušanja u istražnom postupku. Jedna maloletna oštećena saslušavana je i na pretresu pred drugostepenim sudom. Samo u jednom slučaju (u pitanju je ponavljanje postupka) maloletna oštećena kojoj je u prethodnom prvostepenom postupku dodeljen status posebno osetljivog svedoka nije saslušavana ponovo pred prvostepenim sudom već je pročitan njen iskaz.
U 2017. godini doneta je još jedna pravnosnažna presuda u parničnom postupku kojom je odlučeno o naknadi štete. Iako je krivično delo trgovine ljudima u nacionalno zakonodavstvo uvedeno još 2003. godine, a pravo na nadoknadu štete žrtvama garantuju Ustav, zakoni i ratifikovane međunarodne konvencije, tokom ovih godina ovo je tek drugi slučaj u kome je žrtvi trgovine ljudima dosuđena odšteta, što jasno ukazuje na nepostojanje efikasnog sistema za kompenzaciju žrtava.
Zaključna razmatranja rezultata analize pravosudne prakse za 2017. godine ukazuju na nezadovoljavajući stepen poštovanja prava žrtava trgovine ljudima u sudskom postupku, a kao pitanje od posebnog značaja ističe se neadekvatan položaj maloletnih oštećenih lica u svim segmentima ostvarivanja prava. Postojeća zakonska rešenja u pogledu zaštite žrtava kao što je dodeljivanje statusa posebno osetljivog svedoka, saslušavanje žrtava bez prisustva okrivljenog upotrebom odgovarajućih tehničkih sredstava i druge mere koje mogu doprineti zaštiti žrtava trgovine ljudima i izbegavanju sekundarne viktimizacije, u praksi se retko koriste, čak i kada se radi o maloletnim oštećenim licima. Pored toga, izuzetno blaga kaznena politika koja je posledica izricanja zatvorskih kazni najčešće u visini minimalne propisane kazne, nije adekvatna i ne dovodi do srazmernih sankcija koje bi odvraćale od vršenja krivičnog dela. Kao poseban i hroničan problem ističe se nemogućnost žrtava trgovine ljudima na pravo na kompenzaciju ostvare u krivičnom postupku makar delimičnim odlučivanjem sudova o imovinskopravnom zahtevu
Postojeće zakonske odredbe koje pružaju mogućnost da se žrtve trgovine ljudima saslušavaju bez prisustva okrivljenih, bez suočavanja sa okrivljenima i pod posebnim uslovima, ne nalaze svoju adekvatnu primenu u praksi u meri koja bi se realno mogla očekivati, imajući u vidu specifičan položaj žrtava trgovine ljudima a posebno maloletnih lica. Stoga se osnovano može postaviti pitanje da li se standard zaštite prava žrtava trgovine ljudima u sudskom postupku može popraviti samo insistiranjem na doslednoj primeni postojećih zakonskih rešenja, posebno ako njihova primena nije zakonom propisana kao obavezna, već zavisi od ocene različitih okolnosti od strane organa postupka.