Brojni slučajevi stranih radnika u Srbiji pokazuju da put od povrede radnih prava do trgovine ljudima često biva kratak i neprimetan, upozoravaju stručnjaci.
Neisplaćene zarade, uskraćivanje slobode kretanja, oduzimanje dokumenata, nehumani uslovi rada i smeštaja, kao i potpuna zavisnost od poslodavca – sve su to primeri kako se nasilje prema stranim radnicima u Srbiji polako, ali kontinuirano intenzivira. Za same radnike, granica između „nepravde na poslu“ i ozbiljnog krivičnog dela praktično ne postoji.
Prema terenskim iskustvima i analizama slučajeva, srpski sistem često ne uspeva da prepozna prve indikatore eksploatacije. Umesto da predupređuje eskalaciju, institucije najčešće reaguju tek kada se situacija već pretvorila u ozbiljno ugrožavanje bezbednosti i zdravlja radnika.
Nedovoljna koordinacija institucija, ograničeni kapaciteti inspekcija, neujednačena primena zakona i pasivan pristup u procesuiranju slučajeva stvaraju praznine koje poslodavci skloni zloupotrebama koriste bez značajnijeg rizika.
Iako Srbija ima relativno razvijen zakonski okvir, praksa pokazuje da sam propis nije dovoljan da zaštiti radnike ukoliko nije praćen snažnim mehanizmima primene, nadzora i odgovornosti. Pravni okvir može biti adekvatan samo ako je sistem spreman da ga sprovodi u praksi i da prepozna rane znakove eksploatacije.
Stručnjaci naglašavaju da borba protiv radne eksploatacije ne može biti zasnovana samo na unapređenju propisa, već mora obuhvatiti celovit, koordinisan pristup institucija, civilnog društva i međunarodnih partnera.
Put ka eliminisanju radne eksploatacije moguć je samo uz jačanje kapaciteta institucija prve linije, unapređenje mehanizama saradnje i postavljanje radnika u središte sistema zaštite. Tek tada je moguće obezbediti da radna eksploatacija, u svim svojim oblicima – od prvih povreda prava do trgovine ljudima – bude prepoznata, sprečena i sankcionisana na način koji garantuje dostojanstvo i sigurnost radnika.