Nova istraga i pretraga terena u oblasti gde je pre 18 godina nestala trogodišnja Medlin Meken ponovo je pokrenuta. Dok mediji spekulišu o pronađenim tragovima, nadležni ćute dok ne stignu rezultati analiza. Misterija nestanka tada dvogodišnje devojčice i dalje traje, kao i agonija njenih roditelja koji, gotovo dve decenije kasnije, i dalje veruju da im je ćerka živa. O nestancima dece u Evropi, njihovim uzrocima i mehanizmima potrage govorila je Egi Even, generalna sekretarka organizacije “Missing Children Europe”, u emisiji „Svet i mi“ na Insajder televiziji.
Iako se svake godine prijavljuje na hiljade slučajeva nestanka dece, precizna evropska statistika ne postoji.
„Još 2013. godine je oko 250.000 dece bilo prijavljeno kao nestalo u 27 zemalja Evropske unije, ali ti podaci su zastareli i teško uporedivi. Danas se oslanjamo na broj aktiviranih policijskih upozorenja, ali ni oni nisu dostupni javnosti.“
Jedini pouzdani podaci dolaze iz sistema SIS (Evropski informacioni sistem), u koji policija unosi podatke o nestalom detetu kada proceni da je u opasnosti. Taj sistem služi da spreči kretanje ljudi preko granica EU, ali broj unetih upozorenja ostaje zatvoren za javnost. „Policija zna koliko je dece nestalo. Mi ostali – ne“, kaže Egi Even.
Nedostatak pouzdanih informacija dodatno otežava praćenje trenda – da li se broj nestanaka povećava ili smanjuje? „Bez zvanične statistike ne možemo dati precizan odgovor“, kaže Even, ali ističe da organizacija “Missing Children Europe” vodi mrežu SOS linija za pomoć, dostupnu u 27 članica EU i još pet zemalja, uključujući Srbiju.
Na osnovu tih poziva vidi se da broj prijava varira.
„Bio je nešto veći neposredno posle pandemije, sada je nešto manji. Ali poražavajuće je da imamo više podataka o nestalim biciklima nego o nestaloj deci. A deca zaista nestaju, i to iz različitih razloga – od bežanja od kuće do otmica i trgovine ljudima.“
Najveći broj slučajeva, pokazuju podaci sa SOS linije odnosi se na decu koja beže od kuće.
„To su deca koja napuštaju dom jer su nesrećna, jer se suočavaju s problemima ili traumama, i pokušavaju da pronađu rešenje van sistema koji ih štiti“, kaže Even. A,otprilike dve trećine svih nestanaka pripada upravo toj kategoriji.
Sledeća najčešća situacija su takozvane roditeljske otmice – kada jedan roditelj odvede dete bez pristanka drugog, često i preko granice.
„Ove dve kategorije zajedno čine najveći deo prijavljenih slučajeva“, navodi Even.
Značajan izazov predstavljaju i deca u migracijama.
„Mnogi dečaci i devojčice nestanu na Balkanskoj ruti – napuste sistem registracije kako bi samostalno stigli na željenu destinaciju. Tada gubimo svaki trag“, upozorava ona.
Organizacija beleži i slučajeve trgovine ljudima, kao i onu decu koja se izgube, budu povređena, ili pokušaju samoubistvo. Oko 7% prijava odnosi se na takve situacije. „Kriminalne otmice čine manje od 1% slučajeva – što i dalje znači oko hiljadu dece godišnje“, dodaje.
Tehnologija je u mnogome promenila način na koji se nestala deca danas traže. Nekada su to bili plakati po ulicama, sada su u igri društvene mreže i digitalni tragovi.
„Policija danas koristi internet da bi pretražila sa kim su deca komunicirala, gde su boravila, šta su pretraživala“, objašnjava Even.
„Evropska unija je u novom zakonu o veštačkoj inteligenciji dozvolila upotrebu tehnologije prepoznavanja lica – ali isključivo u slučaju potrage za nestalom decom. Ipak, ta mogućnost još nije aktivna, jer se razmatraju etičke i bezbednosne smernice.“
Na pitanje da li ima nade da se dete pronađe posle toliko vremena, kao u slučaju Medlin Meken, Even odgovara oprezno:
„Takvi slučajevi su izuzetno retki. Znamo za devojku koja je 9 godina živela sa otmičarem, ali to su izuzeci. U najvećem broju slučajeva, dete se ili brzo pronađe, ili se nikada ne sazna šta mu se desilo.“
Upravo ta neizvesnost najteže pada roditeljima. „To je razarajuća situacija – živeti godinama u nadi. Mnogi roditelji kažu da bi radije znali da je dete umrlo, nego da nikad ne saznaju šta se dogodilo. To je posebna vrsta tuge – ne znate da li da tugujete ili da se nadate“, kaže Even.
Kada je reč o Srbiji, sagovornica naglašava da je situacija slična kao i u ostatku Evrope. Partner organizacije u Srbiji je „Astra“, koja vodi SOS liniju 116000 za prijavu nestanka, ali i liniju za borbu protiv trgovine ljudima.
„U mnogim zemljama van EU te dve teme su povezane – jer mnoga deca koja nestanu postaju žrtve trafikinga“, objašnjava. „Srbija se suočava sa istim izazovima – otmice, beg od kuće, migracije. Statistika je gotovo ista kao i u ostatku kontinenta,” rekla je Egi Even.
Izvor: Insajder: Novinar Žikica Stevanović