Danas, na Evropski dan borbe protiv trgovine ljudima, pozivamo evropske vlade ukuljučujući i Vladu Republike Srbije da unaprede ranu identifikaciju, kao i podršku žrtvama, i da u ovim procesim sarađuju sa relevantnim organizacijama koje podršku pružaju.
Činjenica da osobe koje su žrtve trgovine ljudima često ne prepoznaju same sebe kao takve, sve češće se navodi kao jedan od glavnih razloga za njihovo slabo prepoznavanje/identifikaciju u Evropi. Smatramo da je od suštinskog značaja osporiti ovaj narativ, koji odgovornost za samoprepoznavanje prebacuje na same žrtve trgovine ljudima. Ovakva perspektiva ne samo da ugrožava dobrobit trgovinom pogođenih osoba, već i podriva odgovornost država i relevantnih aktera u prepoznavanju trgovine ljudima.
Kada žrtve ne istupaju, to nije zato što ne prepoznaju svoju tešku situaciju, niti eksploataciju ili nasilje koje su doživele, već zato što im nedostaje poverenje, kao i neophodne informacije i podrška da prijave zločin i saznaju svoja prava. Od žrtava se ne može očekivati da razumeju složenu pravnu definiciju trgovine ljudima i njenu interpretaciju. Takođe, žrtve ne bi trebalo da snose teret dokazivanja ili da budu primorane da se same identifikuju kako bi dobile pomoć; već odgovornost za to leži na državama.
Države imaju jasnu obavezu da osiguraju ranu identifikaciju žrtava i da im pruže podršku. Stoga, vlade i organi za sprovođenje zakona moraju preduzeti proaktivne korake kako bi dopreli do pojedinaca/ki, informisali ih o njihovim pravima i prepoznali znakove trgovine ljudima.
Čim postoje razumni razlozi da se veruje da neko može biti žrtva trgovine ljudima, ta osoba treba da ima pristup pomoći i podršci. Ovaj pristup ne samo da štiti prava pojedinca, već i omogućava detaljan proces identifikacije žrtava. Ipak, žrtve često nailaze na prepreke koje ih sprečavaju da dobiju ovu ključnu podršku. Trenutna situacija u vezi sa identifikacijom žrtava značajno odvraća pojedince/ke od istupanja, jer mnogi ne veruju da će dobiti potrebnu podršku.
Žrtve su veoma svesne mogućih posledica, uključujući pritvor, deportaciju ili gubitak stambenog prostora i zaposlenja, posebno zbog nedostatka sigurnih mehanizama za prijavljivanje širom Evrope. Štaviše, nakon preliminarne identifikacije kao pretpostavljena žrtva, pojedinci/ke se često suočavaju sa dugotrajnim procesom verifikacije, koji može trajati duže od perioda refleksije, stvarajući kod njih anksioznost i nesigurnost.
Važno je napraviti razliku između utvrđivanja da li je neka osoba žrtva trgovine ljudima i procene da li se može pokrenuti krivični postupak protiv njihovih trgovaca. Pored toga, snažan fokus na kriminalne istrage otežava pristup žrtava podršci. Umesto da se fokusira na hitne potrebe osoba koje su pretrpele eksploataciju, sistem stavlja prevelik teret na žrtve da dokažu svoj status, dodatno ih obeshrabrujući da potraže pomoć i povrate svoja prava.
Postupci krivičnog gonjenja se u velikoj meri oslanjaju na svedočenja žrtava, ali prepoznavanje njihovih prava i podrška u oporavku i reintegraciji povećava verovatnoću da će sarađivati sa pravosudnim organima u gonjenju počinilaca, kao i potencijalno poboljšati njihovu efikasnost kao svedoka/kinja na sudu. Štaviše, moguće je uspešno voditi krivične postupke bez svedočenja žrtve, pažljivim prikupljanjem drugih dokaza.
Trenutne statistike pokazuju da je samo mali procenat žrtava identifikovan, što ukazuje na sistemski neuspeh u našim procesima identifikacije. Propust da se određena osoba identifikuje kao žrtva trgovine ljudima, verovatno će rezultirati daljim uskraćivanjem njenih prava. Profesionalci na prvoj liniji, uključujući granične službenike, policajce i socijalne radnike, igraju ključnu ulogu u ranoj identifikaciji. Međutim, potrebno im je kvalitetnija obuka i resursi kako bi efikasno prepoznali i reagovali na potencijalne slučajeve trgovine ljudima.
Kada se procenjuje da li je neka osoba žrtva, sve što je potrebno su osnovi sumnje, a ne apsolutni dokazi. Osobe koje su preliminarno identifikovane kao žrtve trgovine, gde postoje osnovi sumnje treba da imaju podršku sistema dok se njihov status ne utvrdi daljim istragama.
Takođe, važno je da kada se žrtve same identifikuju, što se dešava, da im se veruje i da ne budu označene kao „osobe koje koriste takvu priču da bi ostvarile neka prava ili boravište.“
Za procenu statusa žrtve, moramo priznati i neprocenjivu ulogu organizacija civilnog društva (OCD) u ovom procesu. OCD često dolaze u kontakt sa žrtvama i mogu prepoznati ključne indikatore trgovine. Neophodno je da države sarađuju sa ovim organizacijama i ozbiljno uzmu njihove preporuke, kako bi osigurale sveobuhvatniji i efikasniji proces identifikacije. U 2023. godini članovi LSI NVO Platforme su pružili pomoć 5103 osobi za koje su postojale indicije da su žrtve trgovine ljudima. Samo mali procenat njih je formalno identifikovan. Ovo mora da se promeni.
Naše preporuke:
- Uklonite prepreke za identifikaciju: Uklonite postojeće prepreke koje otežavaju identifikaciju žrtava trgovine ljudima, osiguravajući da sve žrtve imaju pristup svojim pravima.
- Ponovo razmotrite uslovljavanje podrške: Evaluiratje i korigujte uslov da žrtve sarađuju sa vlastima i osigurajte im dobiju pomoć na osnovu pretpostavljenog statusa žrtve.
- Obučite službenike i praktičare: Omogućite službenicima i praktičarima da steknu veštine i znanja za bolje prepoznavanje žrtava trgovine ljudima.
- Usvojite proaktivan pristup identifikaciji: Doprite do potencijalnih žrtava kroz aktivan rad na terenu i kroz inicijative za podizanje svesti o problem među grupama u riziku.
- Uspostavite sigurne mehanizme za prijavljivanje, kao i za žalbeni postupk: Kreirajte sigurne i dostupne kanale za prijavu koji štite žrtve od rizika povezanih sa njenim istupanjem, kao što su pritvor ili deportacija, stvarajući okruženje u kojem se one osećaju sigurno da se obrate za pomoć.