22 februar – Evropski dan žrtava nasilnih krivičnih dela
Pristup prebivalištu je ključan za sigurnost, stabilnost i budućnost žrtava trgovine ljudima – jedan je od zaključaka istraživanja rađenog u okviru REST projekta. Međutim, zakoni ili politike koje određuju kojim žrtvama trgovine ljudima se daje boravišna dozvola, a kojima ne, značajno se razlikuju između zemalja. Sve ukupno, identifikovanim žrtvama trgovine ljudima nije garantovan legalan boravak. Ovo sprečava mnoge žrtve da traže svoja prava, ostavljajući ih bez zaštite.
Trenutno, ključne odredbe o privremenim boravišnim dozvolama za žrtve trgovine ljudima u Evropi uređuju dve direktive EU, Direktiva o boravišnoj dozvoli EU iz 2004. i Direktiva o borbi protiv trgovine ljudima iz 2011. Godine. U okviru pravnog EU, žrtve trgovine ljudima dobijaju podršku samo u onoj meri u kojoj to zahtevaju potrebe krivičnog gonjenja, odnosno boravišna dozvola u potpunosti zavisi od saradnje žrtve sa organima vlasti.
Ono što dodatno unosi zabunu i krši prava žrtava je što je Direktiva o boravišnoj dozvoli iz 2004. u suprotnosti sa obavezama država članica EU prema Direktivi EU o borbi protiv trgovine ljudima iz 2011, tj. Njen deo o pristupu pomoći i podršci, koja bi trebalo da omogući žrtvama trgovine ljudima da ostvare svoja prava kao žrtve kriminalnih dela i da ih zaštiti od dalje eksploatacije i štete. Ograničavanje boravišnih dozvola na kriterijume saradnje takođe je u suprotnosti sa obavezom država EU da obezbede pristup pravdi za žrtve zločina, u skladu sa Direktivom o pravima žrtava iz 2012, koja se primenjuje na sve žrtve zločina, bez obzira na njihov status boravka. Način na koji se države EU ponašaju prema žrtvama doveo je do toga da mnoge žrtve trgovine ljudima trenutno nisu zaštićene, a naročito one:
- kojima je potrebno vreme za oporavak i refleksiju, i koji se suočavaju sa smanjenim kapacitetom da se nose sa oštećenjima ili se oporave od pretrpljene štete.
- koje ne mogu da učestvuju u krivičnom postupku zbog invaliditeta, teške traumatizacije i/ili nedovoljne informisanosti, kao i ozbiljnih rizika po sigrunost i zdravlje.
- koje nisu u mogućnosti da učestvuju u krivičnom postupku zbog nedostataka sistema krivičnog gonjenja (načelo nekažnjavanja).
- koje su sarađivale sa vlastima, ali je krivični postupak okončan i predmeti su odbačeni.
Pozitivno je u celoj priči da konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima predviđa obnovljive boravišne dozvole, i to ne samo u zamenu za saradnju sa sistemom krivičnog gonjenja, već i usled lične situacije žrtava trgovine ljudima. Ova lična situacija obuhvata „niz situacija, u zavisnosti od toga da li je u pitanju bezbednost žrtve, zdravstveno stanje, porodična situacija ili neki drugi faktor koji se mora uzeti u obzir“. Ova praksa prevazilazi trenutni standard pravnog okvira EU i trenutno se primenjuje samo u 16 zemalja EU.
Samo legalno prebivalište za žrtve može osigurati potpuno ispunjenje obaveza država da zaštite žrtve trgovine ljudima. Prebivalište funkcioniše kao oblik restitucije samo po sebi. Sistematski napori za bezbednost, stabilnost i buduću perspektivu žrtava trgovine ljudima zahtevaju odvajanje prebivališta od saradnje, kao i promociju socijalne uključenosti žrtava trgovine ljudima.
Zato Evropska komisija trenutno poziva na reviziju Direktive EU o trgovini ljudima, a mi pozivamo na reviziju Direktive EU o boravišnim dozvolama iz 2004. godine. Ovo ne samo da bi osiguralo istinski human i demokratski pristup zasnovan na ljudskim pravima, već bi i direktivu EU protiv trgovine ljudima učinilo istinski svrsishodnom.
La Strada International je evropska platforma nevladinih organizacija posvećenih borbi protiv trgovine ljudima, koja se sastoji od 30 nevladinih organizacija iz u 24 evropske zemlje. Primarni cilj Platforme je osnaživanje trgovanih i eksploatisanih osoba i poboljšanje njihovog položaja kroz promovisanje njihovih univerzalnih prava.