Dodela boravišne dozvole žrtvama trgovine ljudima stranog porekla bez uslovljavanja učešćem u istražnom i sudskom postupku, jedan je od ključnih uslova izgradnje sistema u kome se poštuju prava žrtava trgovine ljudima i podrške zasnovane na individualnim potrebama žrtava – zaključak je današnjeg pratećeg događaja 22. Konferencije Alijanse protiv trgovine ljudima, pod nazivom BEZUSLOVNA PODRŠKA I PRISTUP BORAVKU ZA ŽRTVE TRGOVINE LJUDIMA KAO GARANT POŠTOVANJA NJIHOVIH PRAVA. Događaj je održan online 5. aprila u terminu od 9:30 do 11 časova, u organizaciji Evropske platforma NGO protiv trgovine ljudima La Strada International, odnosno njenih članica LEFO IBF i Platforme za međunarodnu saradnju povodom migranata bez dokumenata (PICUM) uz podršku sekretarijata GRETA Saveta Evrope, a u sklopu šireg događaja OEBS-a, 22. Konferencije Alijase.
Među izlagačicama na ovom događaju našle su se: Petya Nestorova − izvršna sekretarka Odeljenja Saveta Evrope za borbu protiv trgovine ljudima, Marija Anđelković – izvršna direktorka NVO ASTRA, Merci Obade − socijalna radnica danke organizacije Hope Now i članica OEBS-ovog Međunarodnog saveta za žrtve trgovine ljudima (ISTAC) i Michelle Mildwater – direktorka Hope Now.
Petya Nestorova objasnila je povezanost bezuslovne dodele boravišne vize i fenomena trgovine ljudima, i iznela zapažanje GRETE da se teškoće u radu sa žrtvama trgovine ljudima produbljuju uslovljavanjem dodele boravišne dozvole žrtvama trgovine ljudima.
O rezultatima projekta REST, koji za cilj ima za cilj unapređenje primene prava na boravak i zaštitu državljana trećih zemalja – žrtava trgovine ljudima, a koji zajednički sprovode LEFO-IBF (Austrija), Comite Contre l’esclavage Moderne (Francuska), Proiecto Esperanza (Španija), CoMensha (Holandija), La Strada (Moldavija) i ASTRA (Srbija); kao i o situaciji u Srbiji po ovom pitanju – govorila je Marija Anđelković iz ASTRE. U svom izlaganju posebnu pažnju posvetila je razmimoilaženju teorije, odnosno zakonskih rešenja, i prakse kada je dodela boravišne dozvole stranim državljanima/kama – žrtvama trgovine ljudima, u pitanju. Naime, žrtve trgovine ljudima u procesu identifikacije imaju mogućnost refleksije od 90 dana, kada im se dodeljuje privremena boravišna viza, i na taj način onemogućava prisilna deportacija. Pored toga, Centar za zaštitu trgovine ljudima, kao socijalna ustanova, jedina dodeljuje status žrtvama trgovine ljudima na osnovu donesenog nalaza ili mišljenja i ima mogućnost da kod MUP-a inicira uređenje boravišne dozvole za identifikovanu žrtvu. Ova zakonska rešenja su dobra, ali u praksi se često ne koriste, pa se dešava da, za već identifikovane žrtve, koje su uz to svedočile u procesu protiv počinilaca, Centar ne pokrene proces dobijanja boravišne dozvole kod MUP-a. Ovakvi primeri su loši i unose dodatnu nesigurnost kod žrtava trgovine ljudima i nepoverenje u rad nadležnih institucija.
Nažalost, izlaganja i komentari ostalih učesnika, potvrdili su da su primeri dobre prakse u ovoj oblasti retkost i u zemljama članicama Evropske unije, tako da ostaje još mnogo rada na senzibilizaciji zaposlenih u institucijama, advokata, pripadnika/ca reda i mira i zaposlenih u pravosuđu. Kao pozitivan primer izdvojila se Finska, u kojoj žrtve trgovine ljudima bivaju zaštićene osiguranim boravkom.