http://www.e-novine.com/drustvo/49172-Javnost-bez-milosti—same-krive.html
Žrtve trgovine ljudima u Srbiji, najčešće žene koje su, kroz prostituciju, svakodnevno sistemski silovane, čak i ako uspeju da se oslobode bagre koja ih je podvodila, nemaju mnogo tome da se nadaju kada se spasu. Društvo u koje se vraćaju nakon zatočeništva puno je predrasuda, od kojih je najprisutnija ona po kojoj su one zlostavljanje i batinjanje ne samo zaslužile već i tražile, a sudstvo za njihove tamničare iznalazi neverovatne olakšavajuće okolnosti kojima relativizuje krivicu zločinaca i praktično žrtve proglašava krivima
Predubeđenja, opstrkucija sudskih postupaka protiv okrivljenih i neprimereno niske kazne na koje su u nekim slučajevima osuđeni, najveći su problem u borbi protiv trgovine ljudima. Kao i u slučaju ratnih zločina, srpsko društvo vrlo je povodljivo i lako stigmatizuje žrtve, ubeđeno da su one svojim ponašanjem i socijalnim statusom praktično ako ništa, onda bar značajno doprinele tome da postanu žrtve trgovine ljudima. Tako se u srpskim sudnicama, u slučaju maloletnice koja je bila žrtva trafikinga i koja je kasnije pokušala da počini samoubistvo gutanjem velike količine lekova, mogao čuti iskaz veštaka-psihologa po kome je žrtva pokušala samoubistvo jer je manipulativna osoba koja je tim činom pokušala da ostvari korist tokom krivičnog postupka. U drugom slučaju, sudija je kao olakšavajuću okolnost trgovcima ljudima uzeo lakomislenost maloletnice, jer je žrtva, usred bela dana, ustopirala automobil sa kriminalcima koji su je odveli i seksualno je eksploatisali.
Blagonaklonost sudova očigledna je i kroz zanemarivanje i odobravanje opstrukcije sudskih procesa. Pre svega tu se radi o bahatom, nonšalantnom ponašanju okrivljenih i njihovih advokata, ali i zaštitničkom ponašanju sudstva koje takvo ponašanje ne kažnjava. Okrivljeni ne dolaze na pretrese, navodno zbog bolesti i vrlo često im iznenada pozli u toku samog postupka. Žrtva trafikinga se prikazuje u negativnom kontekstu, pa tokom suđenja odbrana pokušava da preokrene postupak tako da se sudi žrtvi i njenom životu, pređašnjem i sadašnjem, a time i budućem. U sudnicu se dovode čitave porodice, prijatelji, stričevi, ujke i kumovi okrivljeniih koji sede u publici i vrše pritisak na žrtvu, pa se na kraju proces pretvara u cirkus čime se žrtvi šalje poruka da je nebitna i da niko to što je njoj učinjeno i ne doživljava ozbiljno. Sudije takođe znaju da budu preblage i da odrede kazne ispod zakonskog minimuma, pravdajući takve odluke potpuno nesuvislom argumentacijom. Tako se dogodilo da se u postupku za trgovinu ljudima u kojoj je žrtva maloletnica, sudija opredeli za kazne od dve ili tri godine zatvora, umesto zakonskog minimuma od pet godina, samo zato što je okrivljeni po zanimanju metalostrugar ili autoelektričar.
Problemi integracija žrtava u društvo posebna su priča. Najpre, od njih se očekuje da se odmah oporave od svega što su doživele, svedoče protiv kriminalaca i strpaju ga u zatvor. Njima praktično nije dato vreme da strahote koje su preživele ostave iza sebe i da izgrade novi život. Žrtve imaju i velikih problema da pronađu adekvatan posao na kom bi mogle da zarađuju dovoljno da se otrgnu siromaštvu. Ovo je posebno važno jer iza trgovine ljudima uglavnom i stoji siromaštvo i ukoliko žrtva vrlo brzo ne počne da zarađuje dovoljno za pristojan život, postoji veliki rizik da ponovo postane žrtva trgovine ljudima. Koliko društvo ne brine za žrtve i kolike su predrasude prisutne, najbolje govori slučaj žrtve kojoj je ponuđen posao konobarice u mestu u kom je prethodno bila podvođena, uz objašnjenje da joj je socijalni milje u kom bi trebalo da radi blizak zbog iskustva sa prethodnog „posla“.
Ljudožderstvo kojem su žrtve trgovine ljudima izložene u medijima, ne razlikuje se mnogo od onog kome su žrtve bile izložene dok su bile u zarobljeništvu. U jurcanju za ekskluzivom novinar RTS-a je pozvao Sklonište za žrtve trgovine ljudima i tražio kontakt sa žrtvama koje bi se pojavile u emisiji. Devojkama iz Skloništa obećano je da će im identitet biti zaštićen, i da će im biti plaćeno za učešće u emisiji. Jedna devojka pristala je na učešće, i u emisiji objasnila kako se našla u lancu trgovine ljudima, ispričala o strahotama koje je doživela u jednoj zapadnoevropskoj zemlji i načinu na koji je pobegla kriminalcima. Novac, naravno, nije dobila, ali je mnogo gore što je, u skladu sa RTS-ovom krilaticom o našem pravu da vidimo sve, devojka snimljena sa male udaljenosti, tako da su joj se jasno videli lice i figura. Budući da niko iz njene porodice nije znao šta je preživela niti da je uopšte bila žrtva trgovine ljudima, nakon što je emitovana emisija u kojoj njen identitet nije bio dovoljno dobro sakriven, žrtva je doživela vrlo traumatizujuće iskustvo u sopstvenoj kući.
Slično se dogodilo i tokom 2005. godine, kada je, nakon intervencije NVO Astra, devojka koja je bila zatvorena i seksualano ekploatisana u jednom baru u Novom Sadu uspešno spasena od trgovaca ljudima i smeštena u Sklonište u Beogradu. Istovremeno su u novinama počeli da se pojavljuju brojni tekstovi sa njenim inicijalima i adresom stanovanja. Devojka je iz malog vojvođanskog mesta pa su svi meštani odmah znali o kome je reč. Devojka je bila pošteđena stigmatizacije jer se nalazila u Skloništu, ali je njena porodica od komšija „dobila što je zaslužila“. Međutim, vreme za naplatu stiglo je već sledeće godine, kada je iz istog novosadskog bara spasena još jedna devojka. Ponovo su novine obilato materijalizovale tuđu nesreću, ali su se pored inicijala novooslobođene devojke, u lešinarskim tekstovima pojavila i detaljna podsećanja na događaj od prethodne godine. Podaci devojke iz Skloništa odmah su se pojavili u tri izuzetno gledane TV emisije o organizovanom kriminalu u Srbiji koje su pratile tada aktuelnu policijsku akciju, a u jednoj od njih reporter je izgovorio njeno puno ime i prezime. Nakon akcije skoro sve novine i televizije emitovale su reportaže o tom slučaju. Žrtva je kontaktirala policiju koja je tvrdila da nije otkrila njen identitet, uz objašnjenje da novinarima ipak moraju biti dati neki podaci o slučajevima. Međutim, za razliku od novinara, policija ipak nije bila predusretljiva prema žrtvi. Iako je, budući da je čitava javnost znala sve o njenom identitetu, bila užasno zabrinuta za svoju i bezbednost svoje porodice jer je strahovala da će je trgovci ljudima ponovo pronaći, policija nije želela da kaže devojci da li je pritvoren ijedan od kriminalaca koji su je utamničili i prisiljavali na prostituciju. Celokupna situacija je vrlo loše uticala na njeno psihičko stanje, posebno kada je devojka posrednim putem saznala da su dvojica kriminalaca uspela da umaknu policiji. Kakav je užas, zahvaljujući neodgovornim novinarima i autističnoj policiji, žrtva ponovo preživljavala, nemoguće je i zamisliti.
Obiman desetogodišnji izveštaj koji je NVO Astra sačinila, osim ovih problema, ipak navodi i izvesne pomake u odnosu na 2000. godinu, a najviše je urađeno u zakonskoj regulativi, pa je trgovina ljudima uneta u krivično zakonodavstvo, a predviđene kazne su od tri do 12 godina zatvora. Takođe, ukoliko se utvrdi da je neka osoba počinila krivična dela na koja je primorana kao žrtva trgovine ljudima, ona neće biti krivično gonjena. Napredak se ogleda i u tome što za razliku od 2000. godine postoji, jedno ali vredno, Sklonište za žrtve trgovine ljudima i dve nevladine organizacije koje tretiraju problem trafikinga. Ipak, novčana nadoknada žrtvama često izostaje iako zakon dozvoljava oduzimanje imovine stečene trgovinom ljudima. Najčešće se dogodi da država preuzme ulogu makroa od kriminalaca jer mu oduzme imovinu ali je zadrži ne isplaćujući odštetu žrtvama.